Изборни програм коалиције МОРАМО 2022

Коалиција МОРАМО је програмска коалиција која је окупљена око три велике вредности, демократије, друштвене правде и заштите животне средине и природних ресурса. Ово су вредности које имају велики значај за живот грађана и које је актуелна власт урушила у драматичној размери. Србија је држава у којој о свему одлучује олигархија на власти, у којој закони не важе једнако за све и у којој постоје највеће неједнакости у Европи, чији ресурси се безобзирно искориштавају и пљачкају и у којој грађани обољевају и умиру од болести повезаних са загађењима. Постојећу власт сматрамо одговорном за то што је Србија ниско на међународним листама демократичности и слободе а високо на листама корупције; што радници раде у нељудским условима а инвеститори добијају привилегије, земљу и новац; што не можемо да дишемо ваздух у Ваљеву, Бору, Смедереву, Београду и многим другим градовима а привилеговане компаније могу без услова да копају, испуштају отрове, претварају зелене и обрадиве површине у пословне зграде и постројења са прљавим технологијама.

 

Због тога је први циљ ове коалиције смена постојеће власти.  То је услов без кога се не може кренути напред а Србија претворити у праведну државу, солидарно друштво у коме грађани слободно и безбедно раде и дишу. Потребно је размонтирати коруптивну машинерију која нам одузима све и дугорочно води све у потпуну пропаст. То не могу да учине они који су на било који начин учествовали у њеној изградњи нити је то могуће учинити на испробане начине. Потребни су нови људи, али више од тога, нове политике. Зато морамо да успоставимо нови однос грађана и оних који су у њиховој служби, однос заснован на поверењу, отворености, међусобном уважавању, равноправности и солидарности. Потребна је промена перспективе. Кључна политичка питања нису искључиво велика национална и међународна питања над којима немамо потпуну контролу. Она се морају решавати заједно са питањима да ли можемо да живимо од рада, да ли имамо кров над главом, постоји ли квалитетно образовање и здравствена нега, да ли је ваздух опасан или можемо да живимо пуним плућима. То су питања која не смемо стално стављати у страну јер од њих зависи решавање свих других проблема.

 

Демократију сматрамо претпоставком остваривањем свих других делова програма. Коалиција Морамо нагласак ставља на дубинско схватање демократије која прожима и сфере живота које нису демократизоване према уобичајеном схватању изборне демократије. Демократија нису само избори, него могућност да се грађани питају о свом животу и окружењу. Отворићемо канале да се грађани изјашњавају и питају и о екологији, буџету, образовању, здравству, урбанизму и свим питањима која су важна за њихов живот. За то нам је потребна децентрализација државе, потребни су слободни медији, јавни простори на којима се грађани могу окупљати и расправљати, потребно је боље образовање и чист ваздух. Због тога програм коалиције Морамо нема демократију као посебну тему. Грађани ће увек и о свему важном бити обавештавани и питани, институције ће функционисати транспарентно и полагаће рачун за свој рад, представници ће бити доступни и међу грађанима. Наш програм је група предлога о којима ћемо покрењути јавну расправу онда када будемо у могућности да то учинимо, не скуп решења које ћемо спровести без обзира на околности и вољу грађана. Једини део програма са којим нема компромиса јесте демократија.

 

Коалицију Морамо окупљена је око великих тема и великих вредности. То су, најпре:

 

Животна средина и зелена економија

Социјална правда

Образовање

Поред ови тема програм се бави и темама

 

Здравства

Становања и урбанизма

Децентрализације и локалног развоја

Коалиција МОРАМО има програм и за остале национално важне теме. Нагласак на горе наведеним темама није резултат занемаривања великих тема него настојање да се помери средиште политике у Србији, да се покрену теме о којима се у јавности недовољно расправља и често нису схваћена као важна за изборно опредељење грађана. Желимо и МОРАМО да то променимо.

 

Животна средина и зелена економија

Еколошки проблеми су постали брига целог човечанства и предмет глобалних и регионалних споразума јер климатске промене изазване људским фактором прете да униште планету. Реч је о једној од најобухватнијих промена које дотичу све аспекте живота и захтевају дугорочно планирање.  Увешћемо мере којима се штити квалитет ваздуха и воде као добара на које имају право сви и којима се спречава њихово загађење и регулише употреба. Поред тога, потребно је заштитити и друге природне ресурсе како њихова експлоатација не би угрозила будућност живота у појединим подручјима Србије. Ове мере односе се на енергетску ефикасност која води рачуна о енергетском сиромаштву и доступности енергије за све грађане, одговорне експлоатације природних ресурса и постепеног увођења елемената циркуларне економије којом се уводи производња без отпада а потребе задовољавају у локалним заједницама које задржавају највећи део прихода. Сложеност ових промена захтева постепен прелазак на нове начине производње чиме спречава брзо гашење радних места и затварање постројења, али истовремено омогућава отварање нових послова и радних места. Овакви планови постоје у Европској унији и великом броју развијених држава.

 

Коалиција Морамо ће претворити отпад у замајац циркуларне економије, очистити ваздух, заштитити водне ресурсе и обезбедити постепен прелаз на обновљиве изворе енергије.

 

 

 

Ваздух као јавно добро

 

Редовно, тачно и благовремено информисање грађана и грађанки о квалитету ваздуха, као и информисање о мерама заштите од загађења.

Набавка опреме и опремање лабораторија за мерење загађености ваздуха висококвалитетном опремом која би поуздано мерила загађеност ваздуха као и транспаретно извештавање о степену загађења свих грађана Србије.

Састављање новог регистра загађивача, боља контрола пословања, али и измештање поједних индустријских загађивача из стамбене у пословну зону.

Смањење броја приватних ложишта кроз наставак процеса гасификације и топлификације прикључењем на даљинско грејање или уводјење других видова огрева за домаћинства (нпр.пелет, биомаса).

Креирање фонда за замену грејних уређаја преко којег ће се помоћи грађанима да замене неефикасне уређаје ефикаснијим. Приоритетни корисници овог фонда били би грађани и грађанке у најзагађенијим насељима и они са нижим примањима.

Стандардизација грејних тела, електронских уређаја и доступних горива која одлазе у продају. Лош квалитет горива и иуређаја која се користе у топланама, индивидуалним ложиштима и уређаја у кућама доприносе смањењу квалитета ваздуха, због чега је неопходно утврдити и поштовати стандарде и уклонити из продаје оне који више више загађују и троше енергију.

Гашење котларнице које користе мазут или угаљ и увођење грејање на обновљиве изворе енергије. Грејање на гас је прихватљиво само ако друга опција не постоји.

Одустајање од свих штетних пројеката, који ће додатно загадити ваздух, попут изградње спалионице у Винчи и изградње нових термоелектрана.

Повећање удела обновљивих извора енергије уместо коришћења фосилних горива.

Боља контрола загађивача. Инсистирати да индустријски загађивачи послују на одговоран начин у погледу безбедности људи и животне средине уз максималну контролу њиховог рада и обезбеђивање поштовање прописа, а посебно начела “загађивач плаћа”.

Инсистирање на имплементацији најбољих доступних технологија за смањење емисија загађујућих материја на изворима који су у склопу великих загађивача (нпр. технологије за контролу емисија сумпорових и азотових оксида из термоелектрана и великих индустријских постројења).

Побољшање јавног транспорта, смањење аутомобилског саобраћаја и измештање теретног саобраћаја из урбаних средина. Потребно је прилагодити саобраћајну инфраструктуру јавном превозу и радити на смањењу коришћења аутомобилског саобраћаја.

Пошумљавање и озелењавање. Количина зеленила у окружењу осетно утиче на квалитет ваздуха и цео екосистем. Спровести план масовне садње дрвећа, повећања броја зелених површина и постављања вертикалних зелених зидова. Стимулисати градњу зелених зграда.

 

 

Вода као јавно добро

 

Вода је природни ресурс и мора добити јавног добра, тј. јавног власништва са централизовним управљањем на нивоу речних сливова, као што је случај са великом већином земаља ЕУ. Свако предавање водних ресурса приватним инвеститорима неминовно води ка профиту као приоритетној категорији а на рачун очувања квалитета и заштите вода и животне средине.

 

Стабилно и јефтино снадбевање квалитетном водом за пиће. У Србији је дошло до значајнијег смањења учешћа подземних вода у комуналним система за водоснабдевање становништва на рачун површинских вода из акумулација и река (са 90% на око 70%). Проблеми еутрофикације и лаког загађивања који прате изворишта у акумулацијама имају за последицу обавезни комплексни третман воде и самим тим њену повећану цену. Подземне воде карактерише далеко бољи природни квалитет, што је последица одсуства физичко – хемијских и биохемијских процеса којима су непосредно изложене површинске воде. За водоснабдевање целокупног становништва Србије користи се тренутно око 23 м3/с, док су резерве само подземних вода процењене на око 70 м3/с, а уз активније коришћење вештачке инфилтрације, односно регулацију режима истицања, укупно би се могло захватити још око 40 м3/с. Тако би се решили и проблеми вода лошег квалитета (пр. Зрењанин) и недостајућих количина (пр. Шумадија, јужна Србија).

Отпадне воде. Ово је област која захтева највиши ниво инвестирања и одржавања система, а не доноси профит. То је и разлог да је у Србији до сада инсталирано постројења за прераду не више од 15% отпадних вода комуналних система и индустрије, од чега је мање од 8% оперативно. У Стратегији управљања водним ресурсима РС (2015) наглашава се значај и потребни обим инвестирања у ову област, али су помаци и буџетско резервисање средстава за изградњу постројења и комплетитање недостајуће канализационе мреже минимални у односу на потребе. Неколико случајева инцидентних загађења и хаварија посебно на мањим водотоцима, довели су до помора рибе и целокупне биоценозе.

Вода за производњу енергије. Изградња великих акумулационих система уз поштовање свих еколошких захтева је најефективнији вид производње „зелене енергије“. С друге стране, изградњу малих ХЕ треба у потпуности спречити или изузетно дозволити, само под условом да су обезбеђени довољно релевантни стручни подаци о заштити зависних еко система и прекидом сваке експлоатације воде у периодима маловођа.

Минералне воде. Србија спада у ред земаља познатих по великом броју појава минералних вода. У одредјеном обиму, минералне воде користе се као ”бањске” воде, а са друге стране, као стоне флаширане минералне воде. Оне се могу искоришћавати у различите сврхе, почев од рекреације, преко коришћења у балнеолошко-терапеутске сврхе, до коришћења одредјених компоненти из њиховог састава. На територији Србије има око две стотине тридесет испитаних извора минералних и термоминералних вода са укупним резервама које се процењују на око 1 м3/с. Одрживо коришћење и заштита ових вода отвара широке могућности развоја туризма у локалним заједницама.

Геотермална енергија. Коришћење геотермалне енергије за грејање и друге енергетске сврхе је нажалост у почетној фази и веома скромно у односу на потенцијалност и ресурсе. Највећи потенцијал изражен преко вредности густине терестричног топлотног тока су у Панонском басену и централној и јужној Србији. Субгеотермални водни ресурси као вид хидрогеотермалне енергије ниске енталпије (температуре до 300Ц) имају велику перспективу и налазе све већу примену у пракси. Процене указују да би се у појединим деловима Србије могле покрити потребе од око 10-20% топлотне енергије само из ових ресурса. То је значајно више од 4%  као процењеног могућег учешћа геотермалне енрегије у „зеленом“ енергетском билансу земље како је то учињено у „енергетској стратегији“ РС.

Боља заштита вода. Превенција је најбољи вид борбе протива загађивања воде и природе. Главну улогу у томе има едукација како локалног становништва, тако и загађивача. Кроз стимулацију пречишћавања отпадних индустријских вода и примену добре праксе у пољопривреди, као и појачане активности инспекцијског надзора треба спречавати стварање нових дивљих депонија и санацију постојећих. Историјска загађивања морају се санирати, а систематска контрола спроводити у складу са Оквирном директивом о водама ЕУ и нашим прописима. При том, посебан значај има мониторинг вода и земљишта у заштићеним областима.

Образовање стручног кадра. Недостатак стручног кадра и средстава за нормално функционисање комуналних организација разлог су смањења производних капацитета услед губитака у мрежи, честих кварова у системима, недостатка мониторинга и нових истраживања за проширење постојећих изворишта и отварање нових. Током последње две деценије практично нису отварана нова изворишта пијаће воде у Србији, а некима, попут Макиша, првог изворишта у Србији за централизовано водоснабдевање прети напуштање због планиране изградње града са преко 30000 становника на истој локацији.

 

 

Истраживање минералних сировина и рударење

 

Истраживање и експлоатација минералних сировина. Њихова експлоатација нужан је предуслов обезбеђивања енергије и индустријског развоја сваке земље. Истраживање и експлоатација морају се међутим одвијати на одржив и еколошки прихватљив начин. У том смислу нужне су измене постојеће законске регулативе и раздвајање ова два процеса посебним прописима, како је то и била пракса дуже од пола века у Србији. У прописима у области геологије дефинишу се услови за извођење истраживања, док се услови за експлоатацију, концесионарство, реалне таксе за накнаду-рудна рента дефинишу у закону о рударству.

Развијање геолошких истраживања која су значајна за заштиту животне средине и пројекти превентивне заштите или ремедијације земљишта, стена, подземних вода. Да није истраживања геолога не би био познат степен деградације вода и земљишта у околини рудних тела или напуштених рудника. Такође, ако не истражујемо не би знали шта и колико имамо од потенцијалног рудног богатства, шта пијемо, шта и како да штитимо, шта да планирамо.

Забрана рударења, експлоатације хидроенергије, и свих других сличних активности које би деградирале животну средину у заштићеним подручјима, било које категорије заштите. Рударска активност је дакле слободна ван заштићених подручја и може бити ограничена само строгим поштовањем најстрожих еколошких стандарда. Потребно је зауставити све пројекте који не испуњавају ове стандарде (експлоатација литијума), а експлоатацију у постојећим рудницима (пре свега Бор и Мајданпек) прилагодити еколошким стандардима.

Јачање домаћих геолошких институција. Наша ша држава нажалост није била у стању, или није желела, да прати улагање у истраживања својих рудних богатстава, већ је то препустила иностраним компанијама. Водећа геолошка институција у нашој земљи Геолошки завод Србије систематски је деградиран, и коначно законским решењима искључен из могућности да се бави примењеним истраживањима, које је практично препуштено приватним и/или иностраним компанијама. Законским решењима држава мора да поврати способност да испитује и контролише коришћење свог рудног блага. Не мање значајна је национализација приватизованог Института за водопривреду „Јарослав Черни“ који је укључен поред водопривредних, и у анализе утицаја вршења рударских активности на животну средину. Ове Институције не смеју имати само комерцијалне и профитне функције.

 

Енергетска ефикасност

Развити зелену економију која ће запошљавати већи број људи и која ће имати минимални утицај на ваздух и животну средину. Развој тржишта обновљивих извора енергије требало би да буде заснован на принципима транспарентности и једнаког приступа за све учеснике. Такође, потребно је хитно отклонити административне баријере за прозумере – грађане произвођаче и потрошаче енергије како би могли да се уграђују доступни соларни панели у домаћинствима.

Стимулисање побољшања енергетске ефикасности зграда посебним сетом финансијске подршке. Изолација објеката мора да буде реализована на начин на који грађани не сносе трошкове у напред. На тај начин ће се грађанима омогућити да независно од социјалног и економског статуса изолују своје објекте, уштеде енергију и смање своје рачуне. Модел који треба применити је такозвани ЕСЦО модел. Градске топлане ће постати ЕСЦО (Енергy Сервице Цомпанy) компаније које ће без камате кредитирати изоловање објеката и пружати енергетске услуге на основу модела гарантованих уштеда. Средства ће бити обезбеђена кроз аранжмане са Европском банком за обнову и развој (ЕБРД) и Европском унијом.

Подстицаји извођачима радова. Један од проблема у реализацији досадашњих програма изолације домаћинстава односи се на број извођача радова на тржишту. Како би се утицало на тржиште неопходно је креирати програм подршке и подстицаја извођачима радова. Овај програм би узео у обзир њихове потребе као и потребе политике енергетске ефикасности која се односи на изолацију домаћинстава.

Прелазак на плаћање по потрошњи. Прелазак на обрачунавање цене грејања у односу на потрошњу, односно уградњу калориметара важна је из више разлога. За почетак, она утиче на мотивацију грађана да смање потрошњу енергије и користе је рационално обзиром да ће енергију плаћати по утрошку. Такође, овакав систем наплате утиче на смањење потрошње горива у топланама, њихово боље пословање, мање оперативних трошкова и кварова. Од постојећих 60 система за даљинско грејање у Србији свега 15 има наплату по потрошњи, упркос чињеници да је данас оваква наплата омогућена у свим системима.

Уштеда енергије. Потрошња енергије изузетно је висока у Србији. Највиша потрошња је у Обреновцу где износи 239 кWх по м2 на годишњем нивоу, док је најнижа у Бечеју и износи око 70 кWх по м2 на годишњем нивоу. У Београду домаћинства трошне око 118 кWх по м2 на годишњем нивоу. Стандард каже да потрошња енергије треба да буде између 65 и 75 кWх по м2. Иако прихватљиви, износи од око 100 кWх су даље далеко изнад стандарда. Различитим мерама које се могу применити како у индустрији, тако у домаћинствима, потрошња енергије може се умањити за око 50% што смањује рачуне, растерећује буџет и омогућава веће улагање у заштиту животне средине.

Енергетска транзиција и престанак коришћења фосилних горива, посебно угља, у производњи електричне енергије. Потребно је креирати услове за значајно повећање удела обновљивих извора енергије уместо коришћења фосилних горива. Спаљивање фосилних горива у систему даљинског грејања је последња мера коју би требало применити само ако анализа добити и трошкова покаже да нити једна друга опција није изводљива. Ово ће бити дуг процес који би требало да се заврши до 2040. године.

Постављање соларних панела на зградама и кућама. Држава би кредитирала постављање панела, а у случају да власници то не желе, сама ће поставити панеле и користити енергију, а власнику плаћати закуп

Борба против енергетског сиромаштва. Обезбедићемо једнаку доступност енергије по ценама које грађани могу да плаћају. Истраживања показују да чак једна четвртина становника Србије сада не могу да плаћају редовно своје рачуне. Скоро 10% домаћинстава не може себи да приушти топао дом.

 

Отпад као ресурс

Одустајање од концепта спаљивања отпада и великог броја одлагалиста отпада у Србији кроз увођење мера одвојеног сакупљања отпада. Спаљивањем отпада као и његовим одлагањем на депоније губимо огроман број радних места у зеленој економији, али губимо и огроман потенцијал који ова индустрија може да оствари када би се у њу улагало. Поред тога, спалионице која се висе не спомиње само у Београду вец и у другим градовима Србије ће поскупети рачуне грађана за третман и довожење отпада четири до пет пута и значајно повећати загађење ваздуха (услед настајања летећег пепела и шљаке, као последице спаљивања).

Одвојено сакупљање отпада и компостирање омогућава покретање зелене економије, што представља много економичнији и одрживији систем за управљање отпадом и нема негативан утицај на животну средину. Предложени систем подстакао би интеграцију индивидуалних сакупљача у систем прикупљања отпада, којих тренутно има око 10 хиљада у Београду а на нивоу Србије тај број је висе дестина хиљада.

Увођење новог, правичнијег, система наплате одношења отпада који ће се наплаћивати по количини генерисаног отпада, а не према квадратном метру стамбене јединице. Тренутни систем једнако наплаћује услуге одношења отпада старијој особи која живи сама у 45 м2 и живи од пензије, колико и вишечланој породици која дели просторије исте величине и генерише много више месечног отпада од поједница. Нови систем наплате отпада ће подстицати грађане и грађанке да више рециклирају и стварају мање отпада.

Изградња постројења за рециклирање: у Србији се тренутно рециклира мање од 5% отпада, док европске земље рециклирају између 50% и 60%.

 

 

Развој пољопривреде

Србија има све услове да пољопривреда буде модеран, међународно конкурентан сектор привреде од кога њени грађани лепо живе, али пољопривреда данас је запуштена, а пољопривредници у држави и институцијама нема партнере. Број људи у Србији који живи од пољопривреде је око 1,4 милиона. На селу живи око 40% становништва Србије. Бригу о развоју села води 35 различитих институција а резултат њиховог рада је да нестаје свако четврто село, односно њих 1200. У 1304 насеља живи мање од 100 становника, а у 550 села има мање од 50 становника. Процене говоре да у селима широм Србије има 200 000 празних кућа.

 

Простор за побољшање постоји и неопходно је другачије приступити пољопривреди Србије.

 

Већи аграрни буџет. Законом се мора дефинисати годишњи аграрни буџет од минимум од 800 милиона евра намењених подстицајима у пољопривреди. Тежити да аграрни буџет буде већи, како би се инвестирало у овај сектор што је могуће више.

Поједностављење и убрзање исплате субвенција. Систем исплате подстицаја треба дигитализовати у што је могуће већој мери. Тиме ће се поједноставити процес обраде захтева и смањити време потребно за исплату а корупција искоренити. Пољопривредним саветодавним службама и јединицама локалне самоуправе широм земље пружити адекватну обуку како би пружили помоћ и подршку пољопривредницима приликом подношења захтева.

Више и одговарајуће субвенције. Субвенције за пољопривреду неопходно је подићи на најмање 200 евра по хектару и то је могуће урадити одмах, без повећања аграрног буџета. Са повећањем аграрног буџета и висина субвенције треба да расте.

Гориво у пола цене. Цена горива мора да буде доступна пољопривредницима, и дупло мања од тренутне.

Ђубриво и средства за заштиту биља у пола цене. Цене минералног ђубрива треба преполовити у односу на постојеће како би ђубриво било доступно, и како не бисмо долазили у ситуацију да сетва касни.

Вода за наводњавање до сваке њиве и струја за наводњавање у сваком атару. Неопходно је подићи површину пољопривредног земљишта које се наводњава и довести воду за наводњавање до сваке њиве. То подразумева обезбедити струју за наводњавање у сваком атару. Учешће оних на којима се оно врши повећано је током последње деценије са свега око 2% на близу 5%. Климатске промене све више прете пољопривреди а само се губици услед суша 2012. и 2017. године мере у милијардама евра. У укупне површине пољопривредног земљишта у Србији наводњава се свега 1,5%. То је далеко од довољно, па сушне сезоне представљају велику опасност. Глобални просек наводњавања је 17%.

50% бесповратних средстава за све инвестиције у пољопривреди исплаћено унапредКако би подржали пољопривреднике у развоју и модернизацији, неопходно је да 50% средстава за све инвестиције буду исплаћене у напред из буџета.

Пољопривредни кредити са 1% камате. Кредити за пољопривреднике са каматом од 1% морају да буду доступни свим пољопривредницима како би могли да искористе та средства за развој своје производње.

Развој инфраструктуре и побољшање кавлитета живота на селу. Пољипривреда и живот на селу најчешће су неодвојиви. Преко 200 села у Србији нема ни једног становника млађег од 20 година. Пошту нема 2.000 села, чак 500 села нема асфалтни пут ни везу са светом. У 1.000 села у Србији нема ни продавнице, чак 73 одсто села нема дом културе ни библиотеку. У 2.760 села нема вртића, у 230 села нема основне школе, у две трећине нема амбуланте. Децентрализација Србије омогућиће да се села развијају у складу са потребама свих који живе у њима.

 

Социјална правда

Србија је, према различитим истраживањима, међу државама са највећим степеном економских неједнакости у Европи. Оне се преливају и у подручје политике и правне заштите. Статистикама о расту друштвеног производа скривају вишеструко неповољан положај у коме се налазе грађани Србије, да већина грађана једва преживљава, да више од половине грађана прима исподпросечне плате, да своја права не могу да заштите. Због тога ћемо инсистирати на низу мера које које ће водити ка смањењу неједнакости. Најважније међу њима су увођење праведне пореске политика која ће праведнију расподелу трошкова, прихода и имовине и доношење мера које ће омогућити достојанствен рад, поштовање радних права и одговарајуће зараде, односно плату за живот као и усклађивање пословног и породичног живота. Борбу против насиља над женама видимо као део борбе за социјалну правду и против неједнакости у друштву.

 

У циљу остваривања идеала доброг друштва у чијем фокусу се налазе радни људи спровешћемо следеће мере:

 

Праведна пореска политика

 

Неједнакости и промена перспективе пореске политике. Постојеће пореско законодавство и стање у нашем пореском систему одсликава све оне недостатке нашег општег политичког и друштвеног окружења. Српско пореско законодавство је слепо за све израженију провалију друштвене неједнакости која се поставља између огромне већине грађана Србије, с једне, и мале групе повлашћених појединаца, с друге стране. Током прве деценије XXИ века, наша пореска политика је на апсолутно прво место стављала интересе великог капитала и послодаваца, нудећи им једну од најнижих ефективних стопа пореза на добит у овом делу света. Приходи од капитала и капитални добици уживали су повлашћени третман, док је смањивање фискалног оптерећење прихода од рада увек спровођено тако да новац кога се држава одрекла остане у рукама послодаваца. Иако су истраживања потврдила да је имовинска неједнакост у Србији већа од доходне неједнакости, наш систем опорезивања имовине се није много променио у односу на почетак 90-тих година прошлог века.

Мит о ниским пореским стопама на добит и економском расту. Власт коалиције СНС-СПС-УРС је била приморана да одступи од политике ниских стопа пореза на добит правних лица. Србија је 2012. године значајно повећала своју стопу пореза на добит (номинално са 10% на 15%, а ефективно са око 5% на нешто мање од 15%), при чему се показало да је мантра да ниска стопа пореза на добит игра важну улогу у привлачењу страних директних инвестиција потпуно промашена.  Наиме, управо после овако великог повећања пореског оптерећења добити Србија бележи кључне успехе у привлачењу страних директних инвестиција и том погледу надмашује све своје суседе који имају ниже стопе пореза на добит правних лица од ње (Бугарска, Македонија, БиХ, Албанија – 10%, Црна Гора – 9%).

Доходак грађана. У погледу опорезивања дохотка грађана, власт која управља овом земљом од 2012. године до данас није била у стању да спроведе било какве значајније измене. Систем је остао непромењен, при чему сваке године шаље јасне знаке (тест самосталности, опорезивање тзв. фриленсера, дискриминација жена предузентница, итд.) да све мање може да одговори изазовима света у коме живимо. Последњи Закон о утврђивању порекла имовине и посебном порезу се показао као ништа друго до још један маркетиншки трик ове власти, јер ближи се друга годишњица његовог доношења, а још увек немамо нити један једини пример његове примене.

Порез на имовину. Неправедно је да наши грађани плаћају порез на имовину на једину непокретности коју имају, а која им је по правилу и породични дом, а да се порез на имовину уопште не плаћа на некретнине које наши обвезници имају и иностранству. Ослободићемо породичне домове наших грађана пореза на имовину, и залагати се да се у Србији, баш као и у Швајцарској, Шпанији или Норвешкој, овим пореским обликом обухвате некретнине које наши обвезници имају ван Србије.  На овај начин би се успоставио правичнији систем финансирања локалних самоуправа, систем који данас почива на порезу на имовину и који несразмерно погодује најбогатијим локалним самоуправама.

Порез на наслеђе. Реформа система опорезивања наслеђа и поклона у Србији се чини неопходном, при чему би требало да се заснива на неколико основних смерница:

а) Потребно је укинути ослобођење за први наследни ред (задржати га само у случају супружника), а сва друга ослобођења свести на примерену социјално-политичку меру уколико за тиме постоји прека потреба, прописивањем неопорезивог износа који би се примењивао само за наследнике у првом наследном реду. Процењује се да би примерен неопорезиви лимит требало да буде одређен у висини просечне животне зараде у Србији (око 300.000 евра), при чему би се он за потребе пореза на наслеђе умањивао по основу поклона добијених за оставиочевог живота. Код свих осталих наследника и поклонопримаца неопорезиви износ би требало да буде предвиђен тако да обухвати де минимис наследства и поклоне код којих је спровођење самог поступка испуњавања пореских обавеза трошковно нерационално.

б) Законске стопе пореза на наслеђе и поклон би требало значајно повећати, како би достигле просек земаља Централне и Источне Европе, нових чланица ЕУ, а у будућности и европски просек, при чему би било сасвим оправдано увести директну прогресију у опорезивању (са садашњих 0% или евентуално 1.5%, односно 2.5% на између 30% и 45%).

ц) Уместо постојећег приступа одређивања размера пореског захтева, процењује се да би исправнији био приступ примењен нпр. у Немачкој и Француској, који подразумева постојање неограничене пореске обавезе за имовину која се поклања или наслеђује уколико се наслеђе стиче или поклон прима од обвезника кога бисмо могли да назовемо српским оставиоцем, односно српским поклонодавцем. Наравно, све претходно описане мере би морале да буду праћене мерама којима би се спречавало избегавање пореских обавеза у случају пресељења обвезника у неку другу државу.

Порез на употребу, ношење и држање добара. У Србији неоправдано запостављен још један порески облик којим би се додатно могла обухватити имовинска снага обвезника и делимично решити проблем малог обухвата пореза на имовину. Наиме, Закон о порезу на употребу, држање и ношење добара, којим су предвиђени порез на употребу моторних возила, порез на употребу пловила, порез на употребу ваздухоплова и порез на регистровано оружје, у великој је мери застарео и не игра ону улогу, како у прикупљању средстава за јавне расходе, тако ни у смањењу друштвене неједнакости, коју би могао да има (поседовање луксузних возила, пловила или ваздухоплова у значајној мери указује на економску снагу пореских обвезника), наравно под условом да уз унапређење самог оквира буде ојачан мерама за спречавање изигравања његовог циља. Ове еманације обвезникове економске снаге подврћи опорезивању према вредности саме имовине, чиме би се избегле постојеће нелогичности да је нпр. пореска обавеза по основу власништва над просечним аутомобилом упоредива са оном која погађа јахту вредну више десетина милиона евра. Такође, као и у случају пореза на нето светску имовину, и у случају аутомобила, пловила и ваздухоплова који се користе за личне потребе крајњег власника српски порески захват би требало проширити на све овакве облике имовине које наши резиденти поседују, посредно или непосредно, било где на планети.

Непријављени доходак. Утврђивању и опорезивању непријављеног дохотка требало приступити далеко озбиљније, при чему би овакве мере требало прво спровести над нашим политичарима и носиоцима јавних функција, онима који су пријављивали као своје једине приходе скромне посланичке или министарске плате, а истовремено школовали децу у приватним школама за чије школарине им њихова пријављена примања ни приближно нису била довољна. Закон о утврђивању порекла имовине и посебном порезу се показао као ништа друго до још један маркетиншки трик ове власти, јер ближи се друга годишњица његовог доношења, а још увек немамо нити један једини пример његове примене

Враћање административних капацитета Пореској управи. Србија мора, без икаквог одлагања, да поново врати на ноге своју Пореску управу, да јој обезбеди средства и људство које су јој неопходни да би могла да одговори све сложенијим изазовима које савремено окружење пред њу поставља. Истовремено, ослањајући се на претпоставку да ћемо обезбедити адекватан административни оквир, односно да ће први процес бити успешан, потребно је отпочети рад на припреми новог оквира опорезивања дохотка грађана као и реформу система обавезног социјалног осигурања, односно његовог финансирања.

Прогресиван, правичан систем опорезивања дохотка грађана и доприноса за обавезно социјално осигурање. На крају овог пута враћања административних капацитета Пореској управи Србија треба да добије један савремен, прогресиван, правичан систем опорезивања дохотка грађана и доприноса за обавезно социјално осигурање (пречесто се заборавља да једно без другог нема много смисла), систем који би, за разлику од постојећег, могао да препозна личне околности обвезника, при чему би она имала и Пореску управу која би такав систем могла успешно да спроведе у дело. Пореској управи Републике Србије недостаје више хиљада запослених (нпр. недостаје јој најмање 3.000 људи да би по оспособљености стигла своје колеге у Бугарској), њени запослени су у просеку пред пензијом (просечна старост запослених у Пореској управи је изнад 56 година), док су њихове зараде непримерено мале за одговоран посао који им је поверен (око републичког просека).

 

 

Достојанствен рад

 

Србија је одавно постала земља јефтине радне снаге. У нашој земљи данас људи раде много, а зарађују мало. Наша привреда је разорена. Уништивши домаћу производну базу власти су се окренуле привлачењу директних страних инвестиција као рецепту за опоравак. Ова стратегија се из године у годину испоставља као ћорсокак – како за раднике и раднице, тако и за домаћу привреду у целини.

 

Јавни новац се, кроз систем субвенција, прелива страним компанијама које отварају погоне ниске продуктивности који махом захтевају неквалификовану или нискоквалификовану радну снагу. У њима су људи експлоатисани до крајњих граница, без могућности да остваре основна права. Надзирани и шиканирани радници и раднице, који раде до последњег атома своје снаге, без права на паузу, боловање и одмор, постали су симбол урушеног друштва. Богатство генерисано њиховим радом слива се у руке малог броја привилегованих, а вредност створена у Србији испумпава се из земље. Приватни профит је постао важнији од здравља, живота и благостања људи. То МОРАМО да променимо. Раднице и радници морају бити у средишту радног права.

 

Сугурност запослења:

 

Важење закона о раду за све раднике. Радно законодавство је претходних година уситњено и мењано на начин да умањи права радника и радница. Несигурни уговори постали су правило. Различити облици радног ангажовања ван радног односа, попут уговора о привременим и повременим пословима, ускраћују људима право на плаћен прековремени рад, боловање и одмор. Људи ангажовани путем ових уговора немају ниједно право на раду и у вези са радом које гарантује Закон о раду, иако учествују у процесу рада и раде на пословима који спадају у делатност послодавца. Све ово нам говори да несигурни и нестандардни облици запослења нису у сагласности са низом потврђених међународних уговора у области радног права, а самим тим су у колизији са Уставом Републике Србије. Одредбе Закона о раду морају се односити на све раднике и раднице који раде на територији Републике Србије, без обзира на правни основ по ком раде, да ли им је послодавац домаће или страно предузеће или су самозапослени, да ли су упућени на рад у Републику Србију или их је послодавац из Републике Србије упутио на рад у иностранство.

Укидање уговора о привременим и повременим пословима. Свако ко ради, улаже неки рад, мора имати основна права загарантована радним стандардима – право на редовна примања, ограничено радно време, плаћен прековремени рад, боловање и одмор, право на синдикално организовање, колективно преговарање, итд. Раст несигурних облика запослења којем смо сведочили у претходним годинама ишао је искључиво на штету радница и радника. Сваки уговорени рад радника и послодавца је радни однос, што подразумева не само одређена неспорна и неотуђива индивидуална и колективна права радника, већ и квалитетнију заштиту тих права. Уговори о привременим и повременим пословима су непотребни и неуставни, ускраћују радницима и радницама основна права и биће укинути. Свако ко ради има право на уговор о раду на одређено или неодређено време.

Трајање уговора о раду. Послодавац ће са истим радником моћи да закључи највише два узастопна уговора о раду на одређено време. Укупно трајање свих уговора о раду закључених на одређено време са истим послодавцем неће моћи да буде дуже од 12 месеци.

Отказни рок не сме бити краћи од месец дана. У Закон о раду биће враћена одредба којом се дефинише изнуђени отказ.

Запослићемо више инспектора рада и унапредити њихову техничку опремљеност како би лакше спроводили надзор над применом Закона о раду. Инспекција рада ће имати већа овлашћења према послодавцима, веће плате али и већу одговорност за савесно извршавање обавеза прописаних законом.

Унапредићемо стандарде у погледу безбедност и здравља на раду јер је ово једно од горућих питања, имајући у виду експанзију инвеститорског урбанизма, распрострањеност нових форми рада као што је рад путем мобилних апликација, и растући број страних радника који раде у полулегалним радним режимима. Појачаћемо контролу поштовања безбедносних и здравствених стандарда, и унапредити институционалне механизме за заштиту безбедности и здравља на раду.

Увешћемо радне судове ради лакшег и ефикаснијег решавања спорова везаних за радни однос. Омогућићемо ефикасно и јефтино споразумно вансудско решавање спорова, засновано на добровољности и посредовању између страна у спору, користећи добра искуства других земаља. На овај начин ће радници моћи да брзо реше своје проблеме и добију задовољавајуће обештећење од послодаваца. Унапредићемо и оснажити службе бесплатне правне помоћи радницима и радницама.

Краће радно време:

 

Скратићемо пуно радно време на 35 часова недељно. Србија је земља у којој се највише ради у Европи. И у време пандемије раднице и радници у нашој земљи раде у просеку 43,5 сати недељно и то не рачунајући додатне послове на којима су људи приморани да се ангажују како би прехранили себе и своје породице. У складу са међународним тенденцијама, развићемо стратегију за смањење радне недеље на 32 сата како би радници и раднице имали могућност да се посвете себи и својим породицама и уживају у плодовима свог рада.

Прековремени рад не може да траје дуже од 7 часова недељно, 14 часова у току једног месеца, односно 140 часова годишње. Радник или радница не могу да раде дуже од 10 часова током једног радног дана.

За рад на дан празника који је нерадан дан и за рад недељом радник или радница имају право на увећану зараду најмање 300% од основице, за рад у сменама најмање 30% од основице, а прековремени рад и рад ноћу најмање 50% од основице.

Омогућићемо финансијске и пореске подстицаје за послодавце како би се прилагодили транзицији ка краћем радном времену. Уместо субвенција страним компанијама, држава треба да понуди помоћ предузећима у трансформацији ка скраћивању радног времена.

Подстицаћемо иновације у погледу организације рада које дају запосленима више слободе да организују радно време, као и технолошке иновације које олакшавају организацију рада са краћим радним временом.

Подстицаћемо сарадњу различитих актера (министарства, синдиката, послодаваца, професионалних удружења) како би се премостили изазови скраћивања радног времена.

Плата за живот:

 

Увешћемо у званичне статистичке показатеље обрачун плате за живот, као методологије за рачунање реалних трошкова живота који задовољавају минимум социјалних и егзистенцијалних потреба радника и радница и њихових породица. Плата за живот мора да покрије трошкове живота трочлане породице и то: храну адекватне калоријске и нутритивне вредности, одећу, становање, јавни превоз, комуналије и телекомуникације, образовање, слободно време и културу, адекватну здравствену заштиту, трошкове за хигијену и одмор (једнонедељни пут у оквиру земље), укључујући и дискрециони доходак од 10% за непредвиђене трошкове домаћинства. Плата за живот је универзално људско право дефинисано документима Уједињених нација и Република Србија мора активно радити на испуњењу овог права свим радницама и радницима.

Минималну цену рада ћемо повећати на 300 динара по часу. Раднице и радници са најнижим примањима биће ослобођени плаћања пореза на зараде који износи 10%. Увешћемо принцип прогресивног опорезивања зарада.

Минималну зараду ћемо усклађивати према обрачуну плате за живот. Субвенције и друге видове пореских и царинских олакшица моћи ће да добију само оне компаније које обезбеђују технолошки напредне и квалитетне послове на којима раднице и радници остварују право на плату за живот. Циљ економског развоја је да се у периоду од 10 година омогући достизање нивоа плате за живот људима који остварују најнижа примања.

Увешћемо социјалне пензије за све старије од 68 година без пензијских или других прихода. У Србији живи око 130.000 старијих од 65 година који нису покривени пензијским осигурањем од којих је 85% жена.

Демократија на радном месту

 

Свако мора да има право на синдикално организовање. Право да оснују синдикат имаће сви радници и раднице, без обзира на правни основ по ком раде, а право да буду чланови синдиката имају сва лица стара 15 и више година. Синдикални представници и активисти уживаће заштиту од сваког штетног поступка по њих.

Право на штрајк биће гарантовано свим радницима и радницама, без обзира по ком правном основу раде за послодавца, ради заштите и унапређења њихових права, слобода и интереса на раду и у вези са радом. Одлуку о ступању у штрајк, поред синдикалних органа, моћи ће да донесе и најмање 15% радника и радница чиме се омогућава остваривање права на штрајк и оним људима који нису синдикално организовани. Увешћемо могућност покретања спонтатног штрајка у ситуацијама када су повређена основна радна права чије поштовање мора хитно да буде обезбеђено. Чланови штрајкачког одбора морају уживати посебан вид заштите од отказа и стављања у неповољан положај, имајући у виду одговорност коју преузимају када се определе да организују штрајк и представљају штрајкаче.

Раднички савет представља и штити интересе радника код послодавца, а радници преко радничког савета остварују право на обавештавање, саветовање и саодлучивање о свим питањима од значаја за радноправни и социјално-економски положај радника. Право радника и радница да оснивају радничке савете неопходно је недвосмислено уредити тако што ће се у Закону о раду проширити постојеће одредбе о савету запослених. Закон мора јасно дефинисати правила у погледу оснивања и надлежности радничких савета у односу на послодавца и у односу на синдикате који су основани код послодавца.

Даћемо подстицај задружном организовању кроз измену система јавних набавки, директне инвестиције, субвенционисање задружних иницијатива и пројектно финансирање. Унапредићемо надзор над пословањем задруга како би се спречиле злоупотребе које воде експлоатацији радника и радница, а нарочито младих који су у потрази за запослењем упућени на студентске задруге које често послују супротно постојећим прописима и основним задружним вредностима.

Обезбедићемо пореске и финансијске подстицаје за предузећа која желе да омогуће запосленима да стекну део власништва над акцијама као гаранцију дугорочне социо-економске сигурности.

Усклађивање породичног и пословног живота и подршка породицама

 

Иако су властима пуна уста популационе политике држава и даље не ради ништа како би родитељима осигурала право на усклађивање породичног и пословног живота. Поред несигурности запослења и прихода, ово представља један од главних проблема са којим се суочавају млади када одлучују о заснивању породице и у раном родитељству када одлучују о рађању другог или трећег детета. Са овим проблемом суочавају се и остали запослени који брину о неком члану породице – детету, старијој или болесној особи. Оваквим стањем су посебно погођене жене, ионако оптерећенх неплаћеним кућним радом, јер се махом од њих очекује да своје активности бриге и рада у домаћинству ускладе са својим обавезама на радном месту. Жене и даље имају нижа примања од својих мушких клолега, чак и у ситуацијама када раде исти посао. Оне често добијају отказе након боловања и породиљског одсуства, имају мање шанси за запослење уколико се одлуче да постану мајке, па чешће остају незапослене и економски неактивне. Важећи Закон о финансијској помоћи породици са децом, чак и након најновијих измена, дискриминише по питању права на породиљско одсуство читаве категорије попут радница које раде путем несигурних и нестандардних уговора, самозапослених жена, слободних уметница и предузетница, итд.

 

Накнада током спречености за рад због одржавања трудноће мора бити исплаћивана у висини 100% зараде за запослене и у висини минималне зараде за незапослене труднице. Породиљска накнада мора бити у висини целокупног износа зараде за запослене и минималне зараде за незапослене труднице.

Радница мора да има право на одсуство са рада ради неге детета до навршене прве године старости детета.

Законски ћемо дефинисати обавезно одсуство оца због рођења детета у трајању од 15 дана. Омогућићемо оцу да користи право на одсуство ради неге детета у трајању од три месеца до навршеног 15. месеца детета.

Омогућићемо да оба родитеља раде скраћено и клизно радно време шест месеци након истека права на одсуство ради неге детета.

Оба родитеља, по истеку одсуства ради неге детета, имаће право на родитељско одсуство у укупном трајању од четири месеца које могу да користи до истека седме године живота детета. Они ово право могу искористити једнократно или у више појединачних периода.

Раднице морају уживати посебну заштиту од отказивања уговора о раду након завршеног породиљског одсуства. Самохране мајке морају имати потпуну системску помоћ, регулисана права на скраћено и клизно радно време и посебне мере заштите од губитка посла.

Упис детета у вртић не сме подразумевати услов да оба родитеља морају бити запослена јер се тиме женама отежава излазак на тржиште рада. У перспективи вртићи морају бити доступни сваком родитељу. Ограничавањем права на вртић искључиво запосленим родитељима држава избегава своју обавезу да свима омогући да користи ову услугу. До реализације Стратегије развоја јавних вртића задржати листе приоритета, али омогућити незапосленим родитељима да конкуришу а да не добију аутоматску одбијеницу већ их по листи распоређивати у вртиће у којима има места. Неопходно је ову меру усагласити са повећањем капацитета вртића на националном нивоу.

Обезбедићемо могућност рада са скраћеним и клизним радним временом запосленима оба пола који брину о члану породице.

Подршка једнородитељским породицама преко оснивања Алиментационог фонда у буџету Републике Србије из кога би се на нивоу локалних самоуправа исплаћивале неисплаћене алиментације, а држава их потом наплаћивала извршењем од несавесних родитеља издржавалаца малолетне деце. Држава сада не ради оно што би требало да ради – не гони оне који не плаћају алиментацију (недавање издржавања је и сада кривично дело). Алиментациони фонд почива на идеји да држава плаћа алиментацију, а онда се наплаћује од родитеља који је не плаћају. Држава сада не предузимају мере на које су овлашћени, али би требало да буде мотивисанија да то чини уколико би постојао Алиментациони фонд.

Насиље над женама

 

Претходних пар година су поред пандемије,  обележене иступањем храбрих жена у јавности разоткривање случајева сексуалног насиља, као и злоупотребе моћи мушкараца на положајима. Проговарање о трауматичним искусвима, није се само завршило на случајевима Милене Радуловић и Данијеле Штајнфилд већ су на десетине хиљада сведочанстава жена преплавиле друштвене мреже под слоганом #нисампријавила.

 

Предлажемо сет решења које би у значајној мери премостиле јаз између распрострањености случајева сексуалног и других облике насиља и малог броја пријава, као и понудила решење за системску заштиту жена у овој ситуацији. Свесни смо и чињенице да наша држава има солидне законе који су у одређеној мери усклађени са Конвенцијом Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама ( у даљем тексту Истанбулска конвенција) и коју је наш парламент ратификовао пре скоро 10 година.

Увешћемо институт поверљивог лица које може бити било које лице (неко из породице, женске организације, пријатељ/пријатељица) за које би надлежни органи били обавезни да омогуће присуство у свим поступцима и радњама у које је укључена жртва, а који су у вези са односима у породици. Верујемо да ће ова промена, која не изискује додатне буџетске издатке, у великој мери женама олакшати и даље трауматичан процес и процедуру приликом пријављивања насиља.

Покренућемо поступак измене дефиниције кривичног дела силовања, како бисмо је у нашем закону ускладили са дефиницијом из Истанбулске конвенције, а која под силовањем подразумева изостанак недвосмислено и јасно израженог пристанка на сексуални однос. Ово би обезбедило правни оквир за кажњавање сваке сексуалне радње без пристанка. Овај корак би у већој мери одговорио на стварна искуства жена у случајевима најтежег чина сексуалног насиља које нису увек праћене физичком силом и видљивим знацима повреде, те би једним делом олакшале женама терет доказивања. Измени би претходила темељна едукација и јавна кампања о информисању становништва о новој дефиницији, као и разумевању појма пристанка.

Боља примена постојећег законског и институционалног оквира у погледу заштите жена од родно заснованог насиља и кажњавања починилаца, те се обавезујемо да ћемо доследно примењивати дисциплинску одговорност, обезбедити строжије кажњавање починилаца у судској пракси путем темељне едукације свих релевантних актера и веће сарадње са женским организацијама које су увеле прве услуге за заштиту жена у нашој земљи те могу бити драгоцен партнер у мултидисциплинарном одговору на породично и свако друго родно засновано насиље.

Организоваћемо темељне едукацију свих релевантних актера уз већу сарадње са женским организацијама које су увеле прве услуге за заштиту жена у нашој земљи те могу бити драгоцен партнер у мултидисциплинарном одговору на породично и свако друго родно засновано насиље.

Проширићемо мрежу Сигурних кућа, уведемо Центре за жртве силовања по оне стоп схоп моделу који већ постоји у Војводини, да успоставимо функционалан Национални СОС телефон у сарадњи са женским организацијама, као и обезбедимо да се испуне обавезе локалних самоуправа у погледу финансирања лиценцираних услуга СОС телефона за жене са искуством насиља.

Увешћемо у наставни план сексуално образовање, кроз више едукативних програма, како за децу тако и наставнике и родитеље. Један од првих корака је поновно увођење образовних пакета за спречавање сексуалног насиља над децом Инцест траума центра који су прошли широк круг консултација од стране струке, а и надлежних министарстава и чији је садржај преко 62% пилотиран у школама и вртићима пре више од 5 година.

Образовање

Квалитетно образовање које је доступно свима кључ је дугорочни циљ за развој друштва и бољу будућност грађана Србије. Концепт образовања и Србији није дорастао савременим изазовима а реформе које се врше прилагођавају систем образовања постојећим односима на тржишту на коме доминирају они који имају много новца, којима је потребна јефтина и обесправљена радна снага и који не улажу у савремене и чисте технологије. Да би систем образовања могао да обезбеди квалитетно образовање, потребно је учинити много тога: поправити положај наставника, редефинисати програме и смањити оптерећење ученика, школе претворити у места за целодневно учење. Децентрализоваћемо образовање како би га прилагодили корисницима, а школе тако могу постати заједнице у којима наставници, ученици и локална самоуправа могу деловати у заједничком интересу.

 

Образовни систем је велики и спор систем и мора се мењати пажљиво и на дужи временски период. Стога је важно да се поставе смернице, да се одреде правци и уведу мере које је могуће одмах увести.

 

Функционални систем образовања

 

Демократизација система образовања. Образовање мора постати приоритет, јер је то развојна шанса. Главну реч о реформи система образовања морају имати запослени у систему образовања, али свака промена мора бити резултат широке јавне расправе свих релевантних актера. Покренућемо широку јавну расправу о реформи образовања, почевши са предлозима које дају наставници.

Финансирање образовања. Све досадашње реформе образовања биле су неуспешне јер их није пратило повећања финансијских давања које такве промене изискују. Удео трошкова за образовање у Републици Србији је далеко мањи од европског просека и износи 3.70%, док најразвијеније земље улажу и више 7%. Потребно је увећати буџет како би се временом изјадначио са упоредивим земљама. Повећањем буџета у складу са европским просеком (око 5% удела у БДП-у) не би се свака реформа и трошкови образовања пребацивали на наставнике и родитеље и решили би се многи, мада не и сви, проблеми у образовању.

Прилагођавање програма функционалном образовању. Резултати последњег ПИСА тестирања (2019) показују врло забрињавајуће податке да 40% петнаестогодишњака не достиже основну функционалну писменост. То значи да тај проценат ученика не уме да искористи основна знања стечена у школи. Дакле, оно што науче не знају да примене у реалном животу и пракси. Ученици ће због тога имати потешкоћа у даљем наставку школовања. Оне се могу очекивати и касније, при њиховом запошљавању, професионалном напредовању у каријери, као у њиховом учешћу у друштвеном животу заједнице. Промене у систему образовања којима би се програми кориговали у смеру функционалног описмењавања не смеју остати само у надлежности комисија Завода за унапређење образовања и васпитања и Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања, а тиме и под контролом министарства, оне морају укључити све заинтересоване актере.

За праведно и доступно образовање.

 

Укидање постојећег модела дуалног образовања. Постојећи систем дуалног образовања сматрамо примером друштвене неправде која се наноси младим људима. Они су, најпре, изложени радној експлоатацији јер је потплаћени рад за компаније које их ангажују обавезни део образовног процеса. То није пракса коју ученици стичу. Друго, избор дуалног образовања значајном делу ученика затвара могућност високог образовања. Развојна политика не сме се заснивати на образовању нискоквалификоване и јефтине радне снаге за велике компаније и инвеститоре, него на могућности стицања високог образовања, односно образовању компетентних грађана и висококвалификованих радника.

Доступни уџбеници и опрема. Друштвене неједнакости не смеју утицати на квалитет образовања. Ученици у школама морају имати на располагању сву потребну опрему, наставна средства и уџбенике неопходне за школовање. Школе морају бити опремљене ресурсима за учење ученицима који то не могу приватно приуштити.

Бесплатни програми додатног образовања. Ученици у школама морају имати бесплатне програме додатног образовања како би стекли знања која су им потребна за избор будуће каријере и опремили се знањима за активан друштвени живот. Овај вид наставе би наставницима био урачунат у радне квоте или посебно плаћен.

Здрав оброк за сву децу. Покренућемо програм увођења ђачких кухиња у којима би ученици могли да добијају здрав оброк. Тамо где то није могуће, обезбедићемо здраву исхрану у школи на друге начине.

Доживотно образовање за сва занимања. Стицање знања или диплома у ваншколском животном добу је сложено и скупо. Потребно је поједноставити овај систем како би се грађанима лакше омогућила преквалификација или доквалификација.

Статус наставника.

 

Враћање достојанства наставничкој професији. Квалитетан живот просветном раднику омогућава независност у раду и бољу мотивацију. Важно је да занимање у просвети поново постане пожељно за младе људе који имају склоности и љубави према једној од темељних професија сваког уређеног друштва. Систематска брига државе о друштвеном статусу просветара је неопходна, а не тиче се само зараде него и поштовања наставника и друштвеног статуса образовања. Мотивисан просветни радник пре свега је цењен и признат у друштвеној заједници као одговоран фактор у образовању које је у интересу и за добробит читаве заједнице. Потребно је увести низ мера којима би се штитила безбедност и положај наставника. Наставници не смеју бити мета незадовољних родитеља и ученика и морају бити третирани као угледни чланови заједнице.

Материјални положај наставника. У остварењу тог циља потребно је посебну пажњу усмерити на боље плате, платне разреде и могућност напредовања. Неопходно је да се оно позитивно одрази на зараду просветног радника и да се одређује према јасним критеријумима. Плате наставника не смеју бити мање (тренутно су 5% мање) од републичког просека, упркос вишем степену образовања од просечно запосленог, уколико желимо да се најбољи опредељују за овај позив.

Школовање и усавршавање наставног кадра. Наставници и учитељи треба да буду добро припремљени за педагошки рад са децом и оспособљени да буду предавачи на неколико сродних предмета. То би у будућности довело до јасне повезаности градива између предмета. Са друге стране, наставник би био у могућности да прати успех ученика у неколико сродних дисциплина и да на тај начин има јаснији и прецизнији увид у то што ђаци могу да постигну и како могу да разумеју пређено градиво. Сами ученици би оваквом наставом постизали бољу међупредметну повезаност и тако стицали квалитетно и у животу примењиво знање. Овако утврђеним образовним системом просветни радници не би на почетку сваке школске године бринули о наставној норми зато што би она свакако могла лакше да се допуни или другим предметом или радом на неком од часова у оквиру школа у једној смени.

Растерећење папирологијом и поједностављивање вођења евиденција је неопходно, зато што је просветни радник постао административни радник који мора да задовољи форме, а не суштину образовног система. Читав систем би морао да се усресреди на исходе, не на испуњавање некаквих предефинисаних норми.

Већи број стручних сарадника у школама (педагози, психолози, дефектолози) и више просветних саветника у школским управама допринели би да ученици, наставници, али и родитељи добију квалтетну подршку и континуирану помоћ у раду.

Статус ученика.

 

Растерећење програма и функционално писмен ученик. Оваква писменост не подразумева само писање и читање него и разумевање онога што је прочитано. Односи се и на схватање прочитаних текстова, графикона, табела и других извора информација. Осим тога функционална писменост омогућава и критичко размишљање као и практичну примену стечених знања и вештина у току школовања. Такав ђак је у стању да после завршене школе буде компетентан на послу и активан учесник у животу заједнице.

Једносменски рад отвара могућност за добру организацију наставе као и за свеобухватну реформу наставних планова и програма. Све наведено би допринело да ученици буду растерећени вишка непотребног градива и времена проведеног у ђачкој клупи. Настава свих ученика у Србији само у једној смени отвориће могућност за нове и значајније приступе учењу, као што су одласци у природу, културне установе, изучавање вештина комуникације, препознавање и разумевање сопствених и туђих осећања, квалитетно бављење спортом, израду домаћих задатака у школи. Неопходно је да планирамо и радимо на будућности у којој ће деца остати деца када дођу кући, а родитељи имати много више времена да се баве њиховим психофизичким развојем и васпитањем. У том циљу школа у једној смени не брине само о томе да ученици своје школске обавезе заврше у самој школи, него и да се води рачуна о усклађивању образовања деце са усклађивањем професионалног и приватног живота родитеља. Наравно, рад школа у једној смени захтева инфраструктурне промене, али је остварив план којем се мора тежити.

Смањење броја ученика у одељењу. Данас се настава одвија у врло бројним одељењима, са по 30, а у средњим школама и гимназијама са по 33 и више ученика. У овако великим одељењима нема квалитетне наставе ни квалитетног учења. Смањењем броја ученика у одељењима на 20 се постиже могућност бољег приступа сваком детету и лакшем прилагођавању онога што ученик треба да достигне као крајњи резултат. Наставник у учионици са мањим бројем ученика може да ради много ефикасније и може боље да упозна потребе и особености сваког од њих. Једноставно, тиме се отвара могућност за неупоредиво квалитетнији процес образовања.

Децентрализација.

 

Школа као заједница. Школе би се морале активно укључивати у живот локалне заједнице и постати њихов центар. Школе не смеју бити изоловане од окружења него учествовати у решавању проблема заједнице, места где се окупљају заинтересовани актери и организују различити догађаји. Школе и запослени у њима би, на овај начин, укључили би се у живот и развој заједнице, брига о васпитању ученика била би предмет интересовања саме заједнице, а родитељи и људи различитих занимања могли би да учествују у образовном процесу.

Департизација у образовању. Уплитање партија и њихових функционера видљиво је на многим местима, од избора директора, декана и ректора до одређивања приоритета у мењању програма (уџбеници за идентитетске предмете на предлог председника Републике). На универзитетима је поплава доктората у сврху унапређења политичких каријера, од којих су многи већ разоткривени као плагијати. Вратићемо образовање у руке наставника, родитеља, ученика и грађана.

Промена начина избора органа управљања. Садашњи избор директора школа омогућио је да директори у школама буду изабрани мимо воље колектива, било директним именовањем од стране министра или гласовима родитељских савета и представника локалне заједнице у школским одборима. Сматрамо да овај систем треба променити тако да се директори не могу бити изабрани мимо воље колектива.

Здравство

Пандемија вируса Covid-19 уверила је и највеће скептике у важност развијене државне здравствене инфраструктуре, али и указала на све слабости тренутне организације здравственог система. Грађани Србије, сразмерно својим приходима, према подацима Светске банке, троше више од грађана многих развијенијих држава на здравствене трошкове, укључујући обавезно осигурање, партиципације, приватне прегледе и лекове. Заузврат, грађани не добијају одговарајућу заштиту, него чекају у редовима, тешко заказују специјалистичке прегледе, чекају на заказане операције, приватно плаћају анализе и прегледе, скупљају новац за скупа лечења или не могу да добију хитну медицинску помоћ. Стратегије оптимизације мреже установа здравствене заштите и смернице за израду Плана развоја здравствене заштите учинила је ствар још гором, превентивни прегледи су постали недоступни а секундарна заштита је измештена из домова здравља. План развоја здравствене заштите коалиције МОРАМО омогућиће грађанима доступне превентивне здравствене прегледе, вратиће специјалистичке прегледе у домове здравља, реорганизоваће РФЗО и Агенцију за лекове и медицинска средства а њихов рад учинити транспарентним.

 

Неједнакост у здрављу и неефикасна услуга су кључне карактеристике здравственог система Србије. Ову чињеницу потврђују бројни међународно стандардизовани показатељи. Неједнаку доступност здравствене заштите показује и податак да скоро сваки пети становник Републике Србије старији од 15 година није добио здравствену услугу која му је била потребна (18,2%), и то најчешће из финансијских разлога (24,8%), дугог чекања на здравствену услугу (16,6%) или удаљености због проблема са превозом (5,7%)(ЕУ СИЛЦ). Заказивање на поједине специјалистичке прегледе чека се и до шест месеци, операције на срцу годину дана, док се операције катаракте, зглоба кука и колена чекају и дуже од две године. Последица тога је да велики број грађана не може да задовољи своју потребу за здрављем. Солидаран и одржив механизам за плаћање трошкова здравствене заштите за све грађане којима је она потребна подразумева плаћање доприноса за обавезно здравствено осигурање од стране свих запослених и послодаваца, сразмерно оствареним приходима, њихово прикупљање у јединственом наменском здравственом фонду, чини. Оно што недостаје јесте јавност у раду и демократска контрола расподеле средстава из РФЗО.

 

Потребна је реорганизација здравства и јачање државног система здравствене заштите која укључује:

 

Лекари и медицинско особље

 

Брига о лекарима и запосленима у медицинским установама. Србија се суочава са мањком медицинског особља. Број лекара је сталном паду (286 лекара на 100 000 становника) а постоји значајан дефицит и осталог медицинског особља. Једино је број немедицинских радника изнад просека у односу на европске државе. Због тога је потребно увести низ мера како би се поправио материјални положај лекара и унапредио квалитет њихове услуге. Пре свега, потребно је увести дуго одлагане платне разреде и коефицијенте зарада повећати како би плате медицинског особља биле упоредиве са платама у земљама сличног степена развоја.

Школовање (специјализације) и усавршавање. Одлазак лекара и недостатак специјализација довео је до тога да старосна структура лекара буде таква да њој доминирају лекари старији од 45 година, чиме се ствара реалан ризик генерацијског “вакума’’ већ у наредних неколико година. Потребно је створити систем школовања и усавршавања лекара како би премостио овај јаз и достигао жељени број лекара и медицинских радника у односу на број становника према европском просеку (360 лекара на 100 000 становника и 820/100 000 другог медицинског особља) а смањио број немедицинског особља (15%). Потребно је направити план школовања, запошљавања и усавршавања здравствених радника какав имају многе европске државе.

Сигурност запослења медицинског особља. У државним установама би били забрањени волонтерски уговори попут оних који су давани великом броју лекара и медицинског особља током пандемије. Да лекари не би планирали одлазак из земље, морају добијати уговоре на неодређено време.

Унапредити систем управљања. У великом броју здравствених установа (60%) на челу су вршиоци дужности директора чији положај зависи од лојалности према странци на власти. Обезбедићемо самостално, стручно, одговорно и транспарентно управљање, поставити директоре на конкурсима и омогућити увид јавности у рад здравствених установа.

Доступно здравство

 

Остваривање већег дела здравствених потреба у примарној заштити (домовима здравља) како би се омогућила здравствена заштита и онима који имају мање новца или нису довољно мобилни. Постојећа стратегија оптимизације здравствених установа у Србији онемогућила је грађанима да добију велики број услуга у домовима здравља већ за то морају да иду у посебне лабораторије или на клинике. Где је то могуће, потребно је вратити специјалистичке прегледе и лабораторијске услуге у домове здравља, а где није могуће, обезбедити лако доступне и јефтине начине да грађани добију ове видове заштите. Здравствена мрежа, у овом погледу, није предимензионирана, како се често мисли, само је превелика за оно што пружа. Потребно је напустити постојећу стратегију оптимизације која снижава стандарде здравствене услуге и чини здравствену заштиту недоступном многима.

Укинути пребацивање терета финансирања на болесне грађане. Постојећи систем пружања здравствених услуга велики део финансијског мањка пребацује на грађане. Према истраживањима, обавезно осигурање покрива око 57% процената трошкова здравствене услуге (289 евра по становнику) а да остатак грађани надомешћују “из џепа”, за плаћање партиципација, лекова или коришћењу приватних услуга које нису покривене обавезним осигурањем услед неефикасне услуге у државним установама. Мерама повећања ефикасности система и изменама финансирања ови трошкови се могу постепено редуковати до њиховог потпуног укидања.

Боље и транспарентније финансирање. Приватна плаћања грађана за здравствену у Србији су прешла праг од 40% и представљају удар на стандард грађана и узрокују даље неједнакости и сиромаштво. Систем обавезног здравственог осигурања тиме губи свој основни принцип солидарности и узајамне поделе ризика међу грађанима. Хронични недостатак средстава из наплаћених доприноса у каси РФЗО (испод 60% буџета), надомешћује се нестабилним и од политичке воље зависним буџетским средствима у износима од по 100 до 200 милиона евра. Овакво финансирање здравствених установа онемогућава прилагођавање рада потребама грађана а подстиче нерационалну потрошњу и коруптивно финансијско управљање. Уместо укидања РФЗО потребно га је реорганизовати, обезбедити транспарентно пословање, укинути лимите у приходима преко којих се не плаћа обавезно осигурање а здравство и здравље третирати као јавно добро, не као сваки други посао који доноси зараду.

Боља организација заказивања прегледа. Постојећи систем заказивања прегледа (ИЗИС) показао се компликованим и нефункционалним, јер не препознаје суштински проблем лоше организације, недовољних капацитета и честог беспотребног упућивања пацијената на додатне дијагностичке прегледе. Непостојање блиске сарадње и комуникације између изабраног лекара у дому здравља и лекара специјалиста има за резултат често дуплирање процедура, пребацивање одговорности на штету грађана.

Унапређење информационог система. Боље умрежавање између лекара, клиника, болница, али и приватног и јавног здравства омогућило би лекарима бољи увид у стање пацијента и смањило број потребних прегледа. Због недостатка информација, многи прегледи се дуплирају или се пацијенти шаљу на беспотребне прегледе.    Постојање оваквог система унапредило би ефикасност и појефтинило здравствену заштиту.

Преглед са личном картом. Постојање посебних здравствених књижица и њихово оверавање је сувишан трошак имајући у виду да се до података о осигуранику може лако доћи обједињавањем података помоћу јединственог матичног броја, уз поштовање заштите података о личности.

Сређивање хитне помоћи. Пружање хитне помоћи је критично по живот и здравље многих грађана. Садашњи систем пружања хитне помоћи не само да је неефикасан, него није довољно регулисан и иде на штету пацијената. Србија је једна од ретких европских држава која није регулисала ову област пружања услуга. Потребно је успоставити процедуре, законом и интерним актима, како би овај механизам ефикасно радио и испуњавао своју сврху.

Трансплантација, трансфузија и ретке болести. Потребно је направити нови, ефикасан и транспарентан, систем за пружање скупих услуга и услуга које не могу бити доступне свима. Садашњи план оптимизације усмерен је више на смањење трошкова него на пружање помоћи. Посебно је важно да Србија постане део европских и глобалних мрежа за пружање таквих медицинских услуга што би повећало шансе наших грађана да добију животно важну помоћ.

Унапређење превентивних мера. Нездраве животне навике и нередовни превентивни прегледи узрок су многих непотребних терета за здравствени систем. Обезбедићемо додатне едукативне програме за промоцију здравих начина живота, указивање на ризике одређених навика и понашања и увести мере како би се такво навике сузбијале (пушење, алкохолизам, седење за компјутером), а промовисале оне које ће унапредити здравље популације (исхрана, физичка активност, боравак у природи). Поред тога радикално ћемо побољшати систем превентивних прегледа. Упркос алармантној смртности и трендовима даљег погоршања када су у питању малигне болести (ОЕЦД) очигледнан је неуспех спровођења организованих скрининг програма за рано откривање рака дојке, дебелог црева и грлића материце. У односу на прихватљиви и ефективни обухват циљаних популација скрининг прегледима од најмање 70%, у последњих осам година у томе се није отишло даље од скромног обухвата до 10%.

Формирање развојних и истраживачких центара. Србија може боље да искористи капацитете које има да би унапредила здравствени систем али и дала допринос у свој допринос у развоју медицине у међународним оквирима. Пандемија је показала да постоји потреба за тим. Зависност од међународних корпорација или ослањање на консултантске куће може бити смањена дугорочним планом за стварање националних развојних центара за изучавање болести и развој лекова. Умрежавање и боље коришћење научних капацитета, мреже инситута, завода за јавно здравље и болничких ресурса може резултирати у стварању институција које су компетитивне у међународном окружењу. Први кандидат за такав центар је Торлак, који је и имао ову улогу.

Фармација и лекови

 

Дистрибуција и оптимизација набавке лекова. Највећи део здравствених трошкова које грађани плаћају одлази на набавку лекова. Набавка лекова изложена је великим интересним притисцима фармацеутске индустрије и није утемељена на здравственим потребама. Политика набавке лекова који су грађанима доступни кроз обавезно здравствено осигурање мора имати своје тежиште на генеричким лековима. Кроз обезбеђивање најшире доступности ове врсте лекова, са јединствено утврђеном ценом без обзира на произвођача и оригинално име, грађанима ће се омогућити широка доступност лекова на рецепт, без фаворизације произвођача и велепродаваца. Очекиване уштеде омогућиће усмеравање средстава за покривање трошкова нових, иновативних лекова из обавезног осигурања.

Реорганизација Агенције за лекове и медицинска средства. Ова агенција је често у јавности виђена више као извор проблема него решење. Централизоване јавне набавке или састављање листе лекова на позитивној листи не би требало да буду механизам за стварање монопола или извор корупције, него механизам за ефикаснију и јефтинију набавку и дистрибуцију лекова. Због тога је потребно реорганизовати рад ове агенције тако да подаци о њеном раду буду јавно доступни а њен рад стављен под демократску контролу.

Систем апотека. Нерегулисано тржиште малопродаје, односно апотекарске делатности, уз неравноправан положај јавних и приватних апотека, довео је до пропадања највећег броја претходно профитабилних државних апотекарских установа. Процењује се да у Србији тренутно ради око 3.900 малопродајних места-апотека, што је двоструко више у односу на ЕУ стандард. Изостанак адекватне контроле, демографских и географских критеријума за отварање апотека, довео је до неконтролисаног отварања апотека, угрожавања здравствене заштите. Боља регулација ове области раздвојила би здравствену од комерцијалне улоге апотека и створила систем државних апотека који би био конкурентан и по местима где се апотеке налазе и начину рада.

Повећање броја апотека са лабораторијама. Апотеке које имају лабораторије и праве растворе, прашкове, масти имају посебну улогу у апотекарској мрежи. Оне снадбевају друге апотеке. Све дежурне и домске апотеке требало би да постану лабораторијске апотеке.

Националне фабрике лекова. Србија је остала без властите фармацеутске индустрије. Приватизација постојећих фабрика учинила је производњу лекова потпуно зависном од приватних, страних компанија, односно тржишта. Сваки поремећај на тржишту може Србију оставити без производње лекова. С обзиром на значај, али и раширене сумње у постојећу фармацеутску индустрију, сматрамо да држава мора да има властите капацитете за производњу лекова и медицинских средстава.

 

Становање и урбанизам

Србија се годинама бори са урбанистичким хаосом. Владајући режим не само да није решио проблеме, него је омогућио инвеститорски урбанизам као основни механизам уређења простора. Прекомерна урбанизација, приватизација добара, и уништавање животне средине, као што је то случај са Златибором, Дивчибарама, Фрушком гором, шумама око Суботице, Јадром, реком Пек и многим другим местима, доводи до девастације природних добара на уштрб животних потреба локалних заједница у Србији и њиховог дугорочног опстанка. Србији је потребан равномеран урбанистички развој који би развијао саобраћајну инфраструктуру како би они који живе у селима и градовима, у Београду, Војводини, Моравичком или било ком другом округу имали доступне услуге и садржаје неопходне за добар живот. Уместо распродаје наших добара осигураћемо њихову заштиту и квалитетнију употребу без угрожавања еколошких, економских и социјалних права, и омогућити уравнотежени регионални развој на целој територији земље. Мењаћемо законски оквир и досадашњу праксу просторног и урбанистичког планирања и базирати је на четири основна принципа: одрживост, партиципација, родна равноправност и социјална разноликост. Да бисмо то постигли:

 

Уредићемо плански систем према принципима партиципативне демократије. Ефикасно ћемо спроводити политике, стратегије и планове уз активну улогу и учешће јавности. То подразумева и децентрализацију планског система, увођење нових нивоа планирања, али и додатних партиципативних механизама. Увешћемо обавезне јавне расправе и јавне презентације, консултације грађана пре израде нацрта плана, објављивање записника о раду општинских органа на сајтовима, коришћење интернета као форума електронске дебате, и отворене састанке у седишту општине/града за припрему и утврђивање нацрта плана који је предмет јавне расправе.

Успоставићемо уравнотежен регионални развој базиран на децентрализацији система планирања и већој партиципацији грађана. Увешћемо регионални ниво планирања, а за веће градове и општине – механизме учешћа јавности на нивоу месних заједница. Регионалним нивоом планирања развићемо хоризонталну и вертикалну координацију између институција, што ће довести до јачања међусекторске сарадње и комуникације између различитих нивоа планирања. Јачаћемо улогу локалних управа и месних заједница у процесу израде урбанистичких и просторних планова кроз увођење и јачање капацитета одељења за урбанизам и јавних урбанистичких предузећа којима су оснивачи градови и општине. Увешћемо обавезне израде урбанистичких и просторних студија и анализа које претходе изради плана доприносећи квалитетнијем урбанистичком и просторном решењу, односно условима живота на планираним локацијама

Унапредићемо и заштитити животну средину, природна, културна и јавна добра. Регулисаћемо и спречити масовну и нелегалну изградњу на заштићеним подручјима и у еколошки важним срединама. Заштитићемо шуме, воде, пољопривредна и јавна добра од даље експлоатације и непланске изградње. Преиспитаћемо и одбацити све просторне планове који су у процедури или су усвојени, а тичу се експлоатације минералних сировина или угрожавања животне средине, као што је то случај са планом за Јадар и Рађевину. Просторне планове спроводићемо на основу претходно урађених студија изводљивости и студија оправданости. Регулисаћемо и спречити нелегалну градњу јачањем капацитета грађевинским инспекцијама на локалном нивоу. Урадићемо анализе тренутног еколошког отиска и планирати развој који пре свега служи локалној заједници. Повећаћемо удео заштићених подручја како не би дошло до уништења природног екосистема.

 

 

Стамбене политике

 

Становање је горући проблем о којем се не прича. Србија је на дну лествице европских држава по приуштивости становања за сопствене грађане. Стамбени фонд је стар и неодржаван а цене станова на тржишту недостижне су за чак 90% становништва. Потребно је преко 20 просечних годишњих зарада да би се отплатио кредит за куповину стана просечне величине и цене. Интензивна станоградња у урбаним центрима готово уопште не доприноси решавању стамбених проблема већ служи примарно као тржиште капитала и доприноси константном увећању удела празних станова у укупном броју некретнина. Са друге стране, пуно је оних који не могу да приуште изнајмљивање стана, па су осуђени на живот у неусловним смештајима, уцењеним браковима и на улици. Приступачно, адекватно становање за све је предуслов друштва које своје грађане третира једнако, дајући им шансу да се остваре у потпуности и тако допринесу даљем развоју целог друштва. Чињеница да стамбена политика мора да одговори на потребе великог броја становништва значи да је потребан развој и диверсификација фонда непрофитних и ценовно приступачних станова, као и програма стамбене подршке. Да бисмо то постигли:

 

Развијаћемо стамбени фонд у јавној својини за дугорочни, сигурни најам. Јавни стамбени фонд обезбеђује значајан баланс стамбеном простору на тржишту, а тренутно га у Србији има око 1%. Преиспитаћемо досадашњи основ коришћења станова у јавној својини и успоставити систем транспарентних и јасних критеријума за добијање сигурног и приуштивог закупа за дефицитарна занимања, младе и за најугроженија домаћинства. Издвајаћемо више средстава из јавног буџета и искористити све расположиве могућности донација из предприступних фондова, како бисмо у наредних годинама додатно увећали фонд станова у јавној својини. Поред новоградње, број станова у јавној својини за потребе стамбене подршке увећаћемо и кроз активирање неискоришћених просторних ресурса, попут недовршених стамбених објеката и станова који су остали без наследника.

Подстицаћемо друге непрофитне актере да граде и на тај начин, заједно са јавним стамбеним фондом, увећају број приуштивих станова. Иако наш законски оквир препознаје и непрофитне стамбене агенције и стамбене задруге, ови се модели не користе довољно и не постоје развијене подстицајне мере за њихов одржив развој и ширење, попут уступања земљишта у јавној својини без надокнаде, субвенција за трошкове обједињене процедуре у поступку изградње за непрофитне стамбене задруге или субвенционисања најма задружних станова у оквиру програма стамбене подршке.

Повећаћемо давања за програме стамбене подршке који подразумевају унапређење услова становања, као и стамбено збрињавање, за различите циљне групе. За одрживу стамбену политику, важно је креирати програме стамбене подршке који одговарају на потребе становника, а не оснаживање моћи оних који на власти. Уместо изградње станова за снаге безбедности, програми стамбене подршке морају пре свега пружити подршку најугроженијима да остваре право на дом, али и омогућити женама да изађу из насилних партнерстава, младима да се осамостале, као и лекарима или наставницима да имају сигуран дом и не одлазе из земље.

Радићемо на дугорочној елиминацији бескућништва. Бескућништво, као најекстремнији облик стамбене депривације, доживљавамо као друштвену одговорност и због тога ћемо радити на системској елиминацији ризика од бескућништва и изласка из бескућништва. Ниједно принудно исељење не сме да резултира бескућништвом. Привремени смештаји и подстандардна насеља морају се дугорочно замењивати системом становања уз подршку, који ће као мултисекторски програм пружити сигурни смештај и програме економског оснаживања и социјалног укључивања свих друштвено искључених група и појединаца.

 

Децентрализација и локални развој

Србија је централизована држава у мери да локалне самоуправе губе могућност да на посебан начин управљају локалним пословима и уређују заједнички живот. Готово свим областима се управља из центра а реализација важних пројеката зависи од односа са центром. Овлашћења, постављења, имовина и приходи који стоје на располагању органима локалне самоуправе не омогућују представницима локалних власти да управљају локалном самоуправом према интересу грађана. Променићемо Закон о локалној самоуправи и Закон о финансирању локалне самоуправе како би локалне самоуправе добиле више овлашћења и прихода да самостално обликују локалне политике. Променама изборних закона потребно је додатно ојачати положај локалних власти и представника у националним институцијама како би више заступали интересе грађана које представљају, а мање испуњавали захтеве партијских врхова.

 

Желимо да унапредимо постојећи систем локалне самоуправе како би он омогућавао свим крајевима наше земље да достигну свој пуни потенцијал. Потребно је преиспитати постојећу територијалну организацију и основне карактеристике система локалне самоуправе – првенствено, расподелу надлежности, његову једностепеност и монотипност.

 

Покренућемо преиспитивање постојеће територијалне организације, која практично није мењана више од пола века. Јединице локалне самоуправе (ЈЛС) су у просеку веома велике (535 км² и око 49.000 становника, а не рачунајући Београд 38.000), с тим што тај просек дају изразито велики градови и велики број веома малих општина. Распон броја становника креће се од 1.600 до 1.600.000, а територије од око 50 км2 до више од 3000 км. Највећи број општина (51) има између 10.000 и 20.000 становника. Ове карактеристике система проузрокују функционалне слабости и организационе нерационалности. Велики број ЈЛС нема довољне материјалне и административне капацитете за успешно извршавање постојећих надлежности, а поготово за преузимање нових послова. Са друге стране, недостатак капацитета малих ЈЛС користи се као изговор за непреношење више надлежности на веће ЈЛС које за то имају капацитета, те се надлежности углавном преносе, односно поверавају линеарно – свим ЈЛС, без разлике.

Увешћемо додатне надлежности за градове и општине према принципу супсидијарности. У оквиру важећег Устава, законима треба поверити градовима и граду Београду додатне надлежности, а законима је могуће проширити круг изворних послова и других ЈЛС које за то имају капацитете. Неразвијене општине треба да буду упућене на међуопштинску сарадњу са већим и развијенијим. Србија треба да ратификује све преостале одредбе Европске повеље о локалној самоуправи, посебно принцип супсидијарности. Као чланица Савета Европе, Србија је обавезна је да принципе Повеље, а првенствено оне које се односе на самосталност и довољност финансијских средстава локалне самоуправе, ограниченост надзора централне власти и консултовања локалних власти приликом доношења одлука од утицаја на живот у локалној заједници.

Увешћемо стварне и делотворне облике месне самоуправе и партиципације грађана при доношењу одлука. Месна самоуправа, као један од начин укључивања грађана у управљање локалном заједницом, изменама Закона о локалној самоуправи (ЗЛС) из 2018. године нешто је детаљније уређена, делимично и као последица праксе Уставног суда, али те промене нису резултирале активнијом улогом месних. У Београду, Законом о главном граду одлучивање о образовању месних заједница препуштено је градским општинама, чиме је практично омогућено њихово укидање. Изговор да у Београду већ постоје градске општине као облици представљања грађана не стоји јер оне, због своје величине и неадекватног положаја, не могу бити замена за месне заједнице.

Укинућемо други извршни орган власти у општинама (општинско веће). У општинама постоје два извршна органа (председник општине и општинско веће), између којих није успостављена јасна подела надлежности и одговорности, нити јасан међусобни однос, а то решење се критикује као нерационално и недовољно ефикасно. Један извршни орган био би прикладније решење. Већа данас представљају место за „удомљавање” партијских кадрова, често без утемељења у њиховим квалификацијама.

Покренућемо измене локалних изборних закона. Изборни систем за градске и општинске изборе треба редефинисати тако да он омогући већу репрезентативност и задовољење потреба локалне заједнице, уз равноправну заступљеност свих друштвених група. Програм за реформу система локалне самоуправе у Републици Србији за период од 2021. до 2025. године са акционим планом (АП) за период до 2023. године предвиђа реформу изборног система, што није испоштовано приликом предлагања новог Закона о локалним изборима.

Покренућемо промене националног изборног закона како би се обезбедила већа самосталност локалних представника. Постојећи изборни закон даје превелику улогу партијама и партијским штабовима и деловање локалних представника чини зависним од њих. Постоји више предлога мешовитог изборног система којим би се представници учинили одговорнијим властитом изборном телу, али избегла и могућност стварања локалних аутократа који владају локалним срединама.

Изменићемо систем финансирања локалне самоуправе тако да он обезбеди већу самосталност у планирању локалног развоја и делотворније механизме уједначавања између ЈЛС на различитом нивоу развоја. Систем финансирања локалне самоуправе је нестабилан, односно не почива на довољној извесности која би омогућила дугорочно планирање и улагање у развој. Због недовољних средстава велики број ЈЛС углавном покрива текуће расходе, док се неке функције и инвестициона улагања могу реализовати само уз помоћ централне власти. ЈЛС недовољно добро планирају своје приходе и расходе. У погледу учешћа јавности у буџетском процесу постоје одређени помаци у правном оквиру (нпр. увођење обавезне јавне расправе изменама ЗЛС из 2018), али је у пракси потребно унапређивати квалитет и делотворност јавне расправе, обезбедити шире учешће локалне заједнице, уважавање изражених ставова и давање повратних информација.

Увешћемо стварне и делотворне партиципације грађана у доношење одлука, укључујући иновативне механизме учешћа попут партиципативног буџетирања. Омогућићемо да грађани одређују буџетске приоритете и да се на тај начин постигне демократизација инвестирања. Сви грађани треба да имају право да на време поднесу предлоге за шта би требало наменити јавна средства и заједнички учествују у јавним расправама током којих се долази до приоритета. Грађани ће моћи да прате спровођење усвојених предлога из претходних година пре новог циклуса партиципативног буџетирања.

Променићемо начин функционисања локалних јавних служби, посебно јавних комуналних предузећа (којих укупно има око 500), која су исцрпљена партократским злоупотребама, јер немају стабилан извор финансирања него су зависна од сталних буџетских дотација. Иако је 2016. законом уведен службенички систем налик оном на републичком нивоу и за покрајинске и локалне службенике, он пати од истих недостатака – занемаривање професионализма, партијско запошљавање. У великом броју ЈЛС, посебно оним мањим и слабије развијеним, приметан је недостатак административних капацитета, уз истовремено постојање вишкова запослених.

Покренућемо и дебату о могућим уставним променама, ради разматрања оправданости увођења другог степена локалне самоуправе и вишетипског модела локалне самоуправе. У смислу даље децентрализације, може се размотрити и увођење самоуправних региона са развојним функцијама. Увођење другог нивоа локалне самоуправе, уз општине као основне јединице локалне самоуправе, могао би да се образује за подручја садашњих управних округа (мада и ову поделу треба размотрити имајући у виду мотиве њиховог увођења почетком 1990-их). Седишта округа имала би статус града. У таквом уређењу, Београд би природно имао статус округа, док би градске општине (уз потребну реорганизацију) постале равноправне ЈЛС. Надлежности округа обухватале би део садашњих надлежности ЈЛС и део послова из садашњег централног делокруга.