Не спадам у редовне посетиоце Градске галерије у Пожеги. Свратим тек понекад када ми садржај излога привуче пажњу. Једнако као и на Зорицу Митровић, ни на мене не остављају претерани утисак цртежи са изукрштаним линијама и писаном поруком по средини. Ипак, не значи да оно што ми се не допада и што не разумем никако није уметност. Имали смо директорку галерије којој се могло веровати да оно што гледамо на поставкама, јесте нешто што вреди видети и памтити. Њен мандат био је управо то и она је то са пуном посвећеношћу радила, као свако ко воли свој посао и верује у оно што ради. Никада тамо нисам видео промовисање политичких идеја и дување у нечија једра. Неко се генијално досетио да нешто што годинама беспрекорно ради и широко је признато, једноставно разбуца и остави зграриште. Да ли је то последица обести, глупости и простаклука или је можда по среди нешто много перфидније? Шта ће народу култура кад има нас да му покажемо шта је за њих добро а шта не. Хајде да ово закачимо за спорт па нека тавори, тек да се зове да постоји. У комунистичко време привезак спорту била је рекреација. Како су спорт довели на ниво рекреације, ред да у тај низ пропадања закачимо и културу, и да то дамо на управљање егоцентричном адолесценту. Он пише неке песме, музичар је у покушају, па је ред да дамо детету да се занима и да за то прима плату. Наше дете, а ми о нашој деци бринемо, зар не? Шта ће простом народу култура кад мора да узима годишњи одмор, па трк у малине да се заради за живот. Вишак знања ту је само сметња. У данима доколице могу да гледају наша маестрална саопштења за јавност и да их коментаришу по кафанама. Значи, ради се о сисематском злочину над свешћу једне нације чији је модел постављен на Пинку и Хепију, а спуста се до нашег, већ сада непостојећег, Културног центра. Припадам генерацију коју су писмености учили Миле Милорадовић Кири и Љубо Тешић. Језичкој и свакој другој. Годинама нису међу живима, али ме још иза увета сврби свака заушка коју сам за изговорену глупост и незнање добио. Да капирамо значај уметности учио нас Велимир Каравелић. Док сликамо причао нам о свему или једноставно доносио грамофон и пустао музику. Некад Баха и Шопена, некад Цепелине и Стонсе. Када замишљам Сократа, видим Каравелу загледаног кроз прозор учионице. Ко се данас сећа господина у црном шеширу, управника пожешке библиотеке, који од Јадрана до центра путује сат времена, застајкујући и разговарајући са свима. „Чупавци, купио вам чика Раденко два примерка Рок енциклопедије да имате због чега да сватите у библиотеку“, добаци у пролазу. Човек уз кога сам имао привилегију да лично упознам Данка Поповића, Милована Данојлића, Михиза и многе величине тог доба. Долазили су у Пожегу међу своје, код њега кога су сматрали себи равним. Књижевне вечери без краја на којима се стајало. Столица је била привилегија старијих. Шта су ако не злочинци они који су се дрзнули да систематски убијају дух овог града. Шмек пожешке чаршије кога препознате када гледате слике Милана Туцовића. Дрскост слободног духа нама тако својствен. А опет, свега по мери, ничег превише. Осмех када одете на Мокру Гору и схватите да би Кустендорф изгледао као сваки засеок када би из њега однели скулптуре Драгана Јовићевића. Да, нашег Драгана Јовићевића. Ко је више од њега слика нашег града? Несавршен, а генијалан. Пожега је увек била провинција, али само географски. Живи међу нама тај непокорни дух који се генерацијама наслеђује. Успаван већ годинама, али живи. Само је потребно да се не склањамо и не повлачимо пред горима од себе. Не надајмо се да ће наћи меру, размислити и зауставити се. Они су као варварска хорда. Иза њих не остаје ништа осим спаљене земље.