Наша Пожега. Мали град који је увек то одбијао да буде. Препун живописних ликова који су му увек давали посебан шарм. Ми који смо у њему одрастали 70-их и 80-их били смо потпуно сигурни да ћемо остарити ту где смо се и родили. На тим улицама на којима се увек знало где је коме место. Ко је за главну „штрафту“, а ко за буџаке. Тај непогрешиви склад вредности прећутно смо одржавали ми који смо овде живели.
Ишли смо на игралише код базена да гледамо како Мићо, Славко, Миљко, Баја и екипа уче рукомету велеградске фаце. Ишли смо на Савинац на свирке као на Wоодстоцк. Чекали на ред за баскет по школским двориштима до касно у ноћ. Постојао је само један једноставан критеријум. Буди у нечему добар и бићеш прихваћен. Или буди само добар човек, јер и то је било довољно. Када данас прошеташ градом, видиш само пустињу. Зврје празна сва она места на којима смо одрастали.
Времена су се променила, склони смо да кажемо. Није истина. Ми смо се променили. Уморила нас борба да опстанемо и задржимо онај минимум људскости и достојанства који је дубоко у нас тако непроменљиво усађен. Поразила нас чињеница да своју децу одавде испраћамо да нам се никад не врате, не зато што не желе, већ што се немају где и због чега вратити. Тако уморни и слуђени пустили смо да гамад измили, намножи се и самопрогласи се за елиту. Склони да гунђамо по кафанама и кућним седељкама, да нам се језик развеже кад попијемо на славама, да се цинично насмејемо њиховим лапсусима и гафовима, али након тога, све престаје. А они опстају и смењују се, тако трагично једнаки, са свим својим искеженим фацама, простачком надменошћу и мрачним диловима у којима свако може са сваким ако се интерес задовољи.
Ми смо ти који Миљка Краговића срећемо на улици свакодневно и не кажемо му баш ништа. Њега који је, ничим изазван, део сваког смутљивог политичког дила који се овде одиграва годинама уназад. Ми смо дозволили да он, човек који је враћао празну вежбанку у петом минуту писменог задатка, данас маше некаквим папирима на локалној телевизији и обећава радна места. Ми смо дозволили да нам Мајкл из своје фотеље кроји градску политику. Да, баш нама је Биљана Ивановић, ничим изазвана, општински функционер са пуном апанажом која јој за то припада. Ми смо ти који се стиде када оду негде па нас питају кроз осмех: „Шта се то дешава тамо код вас? “ Где су људи који су животима бранили фреквенцију 94,7 од много озбиљнијег и моћнијег непријатеља?
Имамо једну од најпризнатијих невладиних организација у Србији. Данима чекам да се ФОРЦА изјасни о нечему што јесте сврха и смисао њиховог постојања. Шта је друго „цивилна акција“ ако ови протести нису? Не мислим да је довољно прошетати кроз масу и бити виђен. Колико је наставника из основних и средњих школа укључено у можда последњу шансу да се овде ствари покрену на боље? Ми другу интелектуалну елиту немамо. Не видим Делије и Гробаре са шаловима. Ово је један од ретких градова где се навијачи међусобно поштују. Шта их спречава да раме уз раме очисте свој град, да и даље са поносом каче заставе ПОЖЕГА на ограде домаћих и европских стадиона? Има у нама још снаге да овај башибозлук пошаљемо тамо где му је место, па да свака следећа власт увек има на уму шта је може снаћи ако заборави шта је Пожега и шта Пожежани заиста јесу.