Долазак тренутне екипе на власт у Пожеги може се упоредити једино са „ослободјењем“ 1945. године. У оба случаја на водећим положајима нашли су се људи који то не заслужују нити образовањем нити резултатима рада које су оставили иза себе. Главна бољка напредњака, недостатак кадрова, у Пожеги је кулминирала. Накарадно селектирање на републичком нивоу пренето је на општински у својој најнакараднијој варијанти. Када овакав профил цланства СНС има у Пожеги данас, када има апсолутну већину, ко ће у тој странци остати сутра када буду у опозицији! Зато су ми нереалне уплашене приче обичног пожешког гласача. Безброј пута сам чуо: „Не потцењујте их, иза њих стоји озбиљна машинерија. Све полуге власти су у њиховим рукама.“ Нисам по природи неко ко у било којој ситуацији противника потцењује. Мишљења сам, само да их не смемо ни преценити. Иза њих стоји једино страх који својим безобразлуком шире. Успели су да заплаше овај јадни народ. Није то ни било тешко. Само су продубили апатију и својим деловањем наметнули стварност да су све нормалне ствари луксуз и нечија милост. Луксуз је стални посао. Луксуз су пензионо и социјално. Луксуз су једва скрпљене паре за дечију екскурзију. Луксуз је купити нови замрзивач када цркне онај 30 година стари. Луксуз је ручак у ресторану. Е, па, није луксуз, господо напредњаци. То су све најобичније и најнормалније ствари које сваки човек који вредно ради заслужује. Није то милост Великог илузионисте и његове локалне администрације. То су основна људска права. Основни услови за живот. Када нестане страха, нестаће и вас. Као да никада нисте ни били. Сва та „масинерија“ нестаће као кула од карата. Некако ми се чини да је баш Пожега оно дете из бајке Царево ново одело. Ми смо први узвикнули: „Цар је го!“. Свима осталима биће пуно лакше.