fbpx

Слике глупости

Јуче, рано ујутро, једна мени блиска и једна особа коју поштујем добише врло деликатан задатак од „централне управе“ да поделе флајере по улазима стамбених зграда где се пучанство обавештава о културним манифестацијама које се имају одиграти на нашем слободарском тргу и његовој ближој околини то поподне. У ствари, тај писмоноша требало је да будем ја, али стицајем околности сазнадох да се врло опасне и организоване тројке СнС југенда крећу улицама чаршије, спремне на ко зна шта. Видех да ту нису чиста посла, а пошто ми је лично здравље прече од некаквог друштвеног ангажмана и разношења поште ја елегантно утрапих овој првој (мени блиској) особи да обави тај посао уместо мене. Да будем потпуно искрен, баш у то време сам имао и неки приватни послић да обавим.
После неколико сати бављења послом скоро потпуно заборавих на то акцијашење. А онда ми зазвони телефон. Прва особа ме обавести да је град препун плаката са ликом драгог президентеа Минхаузена. Значи то је прави разлог оволике ужурбаности и акције југендоваца – закључих. Још ми рече да нису имали непријатности сем једне мале где их један господин, када су позвонили на интерфон, упита којим добром звоне. На њихово учтиво објашњење он одговори да не жели да их пусти јер се не слаже са политиком коју представљају и прекиде им везу. Сад, што других девет станара можда не мисли тако, није важно. Његов интерфон, његово право. Не знам шта је било после тога у стану дотичног, али једна сцена ми је врло блиска – Господин улази у спаваћу собу и мазно намигује жени, која лежи на леђима још поспана. На њено питање ко је то био, он одговара: „Ма оне будале, Сорошевци“. Осмех му титра на уснама. Њој такође. Полако прилази и седа на ивицу кревета. „Хоћемо ли?“, пита је. Чује се тихо: „Да“. Он леже поред ње , на леђа, узима даљински, пали ТВ и појачава Марића до даске. Све се иначе догађа у стамбеној згради чији ктитор у презимену-надимку има орнитолошки предзнак.
Поподневна трибина у Клубу младих заиста беше празник за очи у уши. Освежење за сваку напаћену грађанску душу. Одлични гости од којих се шта имало чути и научити. Сат и по квалитетног програма. Посебно упечатљив професор Стоиљковић, наш земљак, врхунски интелектуалац и што ми је најдраже, левичар.
Али и у том,врло пријатном амбијенту „оазе младости“ нешто ми одмах скрену пажњу . Президенте Минхаузен је био присутан. Са свих зидова, високо подигнут, његов очински, урамљени лик је посматрао, просуђивао, оцењивао, закључивао. Негде озбиљан, негде замишљен, понекад благо забринут, често проницљив, и увек фотошопиран. Неколико президентеових постера, где је он у најбољем издању, беше залепљено на прозор, споља. Ваљда да будно мотре на улицу и чувају „легитимитет“ целе трибине. Помислих на тренутак да Цораx по старе дане није променио стил. Он га је увек приказивао надменог, љутог, намргођеног, буљавог, искеженог, понизног, смежураног, напрћеног, натрћеног, голог – онаквог какав заиста и јесте. Али не, Цораxови цртежи су стајали испод уредно груписани и сложени по години настанка. Уосталом, човек је карикатуриста, а не фотограф. Президенте Минхаузеново присуство је последица неке мрачне напредњачке враџбине, закључих. Тек после ми разјаснише – неки ситни напрдњачки потрчко, кључарске оријентације, под силним мукама признаде, да је дао кључ једном југедовцу са вишим чином где је овај, потпуно неометан, елегантно ушао и окачио президентеове слике.
Е сад… Мени је то некако сувише једноставно и да простите, глупо. Не желим да верујем да се велика и важна операција одиграла тако просто и банално. Нема ту, брате, ни драматургије ни праве акције. Ништа. Моја верзија је да се те ноћи одиграо један врло важан састанак у тајном скровишту СнС југенда. Поред свих омладинаца било је ту и неколико старијих који и иначе имају обавезу да се старају о овој млађарији. Одлучено да најспремнији међу њима направи упад и диверзију на просторије сорошевског клуба. Сви југендовци су имали да донесу од куће слике драгог президентеа Минхаузена. Они то и учинише. Некоме су стајале у дневној соби, неком у кухињи, онима са строжијим родитељима на тавану. Већини њих пак, слике су стајале у спаваћој соби у оквиру мини олтара који су направили да би на миру могли свакодневно да се моле Једином. Пошто су слике допремљене, изабрани дечак их чврсто завуче у панталоне, а да би био сигурнији он их фиксира и у гаће. Тако опремљен, без двоумљења даде се у акцију. Лако дође до клуба, а кад виде да је улица празна као мачка се успентра уз олук. Најнечујније подиже цреп и увуче се на таван, а онда полагано, на врховима прстију спусти се на први спрат, затим и у приземље. Кад осмотри да је напољу тихо и да никакве сене не промичу, он сигурном руком поче качити једну по једну слику. Посао би готов за пар минута. Врати се назад истим путем, са истом нечујношћу. У тајном скровишту наста експлозија одушевљења и дивљења. У њиховим очима он је био херој. Славило се и певало до зоре. Одмах је хиротонисан у највиши чин који један југендовац може да добије. То у напрдњачкој хијерархији значи – први у реду за посао нагазивача барута за великокалибарске чауре у претпостављеној вабрици на Шеварицама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Fill out this field
Fill out this field
Молимо вас да унесете ваљану адресу е-поште.

Изборник