Страначко запошљавање

У чему је разлика између садашње власти и окупационе 1941. године, ако Божић свој радни дан почиње овако: „Позови комунално, нека пошаљу тројицу мојој кући у Прилипац, и нека резервишу двојицу за Максића. И да не шаљу неке нераднике“. Или кад се Максић следећег јутра уз кафу јада колегама: “Замисли, молим те, један од комуналаца што су радили код мене јуче тражио ми паре. Кад сам га појурио онако у папучама…“

Има разлике. Немци су стрељали, ови данас не. Али то не значи да не желе. У комуналном предузећу људи раде честит и користан посао. Има тамо свега, али у Србији свега и свачега има и у болницама, министарствима, универзитетима… Једном речју, болесно друштво. Свака власт користила је ЈКП као валуту за поткусуривање са својим активистима. Они што лепе плакате добијали су метлу, мало „виђенији“ камионе а „кадрови“ управничка и директорска места. „Удомио“ је НАШ ДОМ многе који ником, баш ником нису били потребни и тако на неки начин узео посао Центру за социјални рад. Временом је зграда постала тесна па су се налози за дневне активности почели делити у кафани КОВАЧ и кафеу ПАУК. Често присутан када се у 9.30, после седме ракије, коначно креће на посао. Предузеће је постајало све бројније а град све запуштенији. Немам ништа против да се тај вишак радне снаге некако упосли, али сам потпуно сигуран да имања Божића и Максића нису места за то. Сваким рачуном за комуналне услуге плаћамо рад на тим имањима и ко зна шта још. Општинска управа и сва јавна предузећа зрела су за најсуровију реформу деценијама већ. Оно што ми видимо и што нас окупља је „прва линија“ бахатости. По дубини, то је једна бирократска фамилија трутова која радни дан проводи по кафанама и пијацама, завршава комбинације и лагодно живи на нашим леђима до пензије. Законито зна о свему све, осим оног за што му је заиста посао да зна. Партијско запошљавање више се и не скрива. То је код нас подразумевани део сваког политичког договора. Та негативна селекција мутирала је у ову „побеснелу звер“ која нас дави годинама. Можемо да окрећемо главу и правимо се да живимо своје животе газећи блато и смеће до колена. То блато ће нас једном удавити. Није као у wестерн филмовима. Нема коњице која ће нас спасити. Ово морамо сами. Хајде да смислимо како.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Fill out this field
Fill out this field
Молимо вас да унесете ваљану адресу е-поште.

Изборник